|
|
Ko još nije čuo za Branka Miljkovića, najvećeg pesnika koga je ova zemlja ikada imala, ili za Zorana, Tutu Živkovića, legendarnog rukometnog trenera koji nas je toliko puta obradovao medaljama sa najvećih takmičenja, ili za Ivana Miljkovića, najboljeg odbojkaša današnjice, koji tek ima karijeru pred sobom, ili pak za Spomenku iz "Lutajućih srca" koja nas već godinama uveseljavaju svojim divnim melodijama. O njima već sve znate. Zato je ova stranica posvećena manje poznatim ali zasigurno ništa manje privrženim učenicima koji su nekada sedeli u klupama ove škole. Ako se iko usudi da priča o nečijih 115 godina, onda to mora biti sa strahopoštovanjem i divljenjem. A ko bi najbolje pričao o tome ako ne baš oni koji svoje godine provedoše ovde, u Voždovoj školi, i koji se ponose zbog toga. A posle toliko godina oni danas prate svoje unuke u istu tu školu i još više se ponose. Pozvali smo ih da pričaju, a mi smo zabeležili. Baka Zorica Petrović: "U školu sam išla od 1926. do 1930. Išli smo u obe smene, Pre podne od 8 do 10, a popodne od 2 do 4. Subotom je nastava trajala samo od 8 do 10, a popodne smo bili slobodni. Škola je imala samo jedan sprat. Direktor i nastavnici su ulazili iz Prvomajske ulice. Dvorište je bilo znatno manje. Za vreme posta svi smo zajedno išli u crkvu. Jednom godišnje vodili su nas u bioskop. Nekada i dva puta. Gledali smo Tarzana nekoliko puta i nije nam dosadio, jer je bioskop bio nešto što sami nismo mogli da priuštimo." Deka Manić Zoran je svoje školovanje u Voždovoj školi započeo u vreme drugog svetskog rata i kako sam kaže, imao nesreću da je nastavu privremeno pohađao po kafanama, jer je u školi bila smeštena okupatorska vojska. Učenici su bili srećni kada su prešli u školu koja je bila vrlo lepa. Njegovi roditelji Manić Ružica i Vojislav su bili učitelji u ovoj školi, zatim je njihova ćerka pohađala, a sada i unuk. Ivana se najradije seća školskih priredbi koje su se tada slavile na nivou cele škole i zajedničkih igranki, a nije joj se sviđalo što je stalno morala da nosi đačku uniformu. 1962. godine Nebojša Kesić se prvi put našao u dvorištu OŠ "Vožd Karađorđe" i seća se: :"U to vreme oko celog školskog dvorišta bile su posađene topole koje su dominirale svojom visinom i lepotom. Tada još nije bio izgrađen novi paviljon i na tom mestu je bio glavni pešački ulaz u školsko dvorište. Na drugoj strani, gde se sada nalazi rukometno igralište, postojala je baraka u kojoj su bili smešteni prvi i drugi razred..." Jedan nepotpisani učenik napisao nam je sledeće: "Stariji ljudi kao što su moji baka i deka kažu da je Voždova škola bila stroga škola... Od početka školovanja moj deda je đak Voždove škole. Uvek se pamte dobre stvari ali ponajviše one najgore. Moj deda je bio dobar đak, ali je bio prgav i nije mogao nikome da prećuti. I baš zbog te svoje prgavosti u sedmom razredu je bio izbačen iz škole. Od malena je pokazivao talenat za stolarstvo. Jednom prilikom jedan njegov rad bio je izložen na školskoj priredbi i pobedio. Otišao je da primi nagradu, ali umesto njega za njegov rad bila je proglašena njegova drugarica čiji je otac bio u žiriju. Moj deda je bacio rad i polomio ga. Zato je bio izbačen iz škole... ...Ali zahvaljujući školi on je upoznao moju baku..." "Dani u Voždovoj školi nikada nisu bili jednolični i dosadni", zaključila je Bosiljka slušajući priče iz očevog detinjstva. Zabeležila je jednu o Draganu i Slavici. Dragan nemirko je slučajno seo na stolicu na kojoj je Slavica držala ruku a u ruci olovku. Najpre se začuo vrisak, usledio je zatim gromki smeh, onda Draganov plač i na kraju tajac... Dragan je završio kod lekara, ali srećom bez posledica. Baka Snežana je završila školu pre 42 godine i dobro pamti da je bila baš nestašna. Svojoj učiteljici Milki je izmakla stolicu i učiteljica je pala, a drugi put joj je stavila mokru krpu. Naravno da je učiteljica bila ljuta. Za svog tatu Tomislava Nikolića, njegov sin je napisao: "Period koji je tata proveo u ovoj školi ostao mu je u najlepšem sećanju zbog izvanrednih drugara koje je tada stekao i sa kojima se i danas rado viđa i druži. To je iskreno prijateljstvo..." Mnogo priča ima Voždova škola... Ovo su samo neke koje će nas podsetiti na njenih 115 godina, na bezbroj nestašluka, ljubavi, prijateljstava, tajni... Za sve koji smo bili i koji jesmo ovde i za one buduće ovo znači duboku vezu u nepreglednom trajanju. I na kraju još jedno sećanje na prošlost bivšeg učenika Đorđević Petra:"... I danas, u starim godinama sa po kojim mlađim, za loptom jure u školskom dvorištu Voždove škole poznati Voždovci: Miki, Čane, Paja, Mlađa, Karabaš, Toma i mnogi drugi đaci pedesetih godina škole Vožd Karađorđe. Izgovoriti Voždova škola dovoljno je za svakog građana Niša da istog trena u mislima shvati lokaciju ove škole. Škole koja se nalazi u strogom centru grada i u ulici sa istim imenom. Pohađati i završiti istu bila je neka privilegija i neko poštovanje za dalju prohodnost u srednjim školama."
Tekst pripremila Ljubica Leposavić, pedagog škole. |
Ova stranica je od 23. juna 2006 godine posećena
|